Sidim ja večeraska sama samcijata u kući, pomalo pletem, pomalo, priko 'očala, gledam niki red carpet (neznan ni pročitat, a kamoli da znam šta znači), onako, na po' uva, slušam moj narodni radio i mog dragog Dragu Rubalu, kad..........? - nešto šušnu. Tako sam se prenula da mi je bičva skoro ispala iz ruke. Digla glavu, osluškujući što bi to moglo biti, a ono......?! - ništa.
Kažem u sebi: " Perka, sama si u kući, vitra nema, sve je zatvoreno, miš nije - on tako ne šuška, poštar nije - ko će nosit penziju u deset sati navečer - i to nediljom, Mara sa kata nije - ona već odavno spava". Dignem se nekako zabrinuto, jedvice, opet me noga počela bolit', otvorim vrata od kujine - ništa, otvorim prozor - ništa, otvorim vrata od kupatila - ništa, otvorim vrata i prozor na spavaćoj sobi - ništa, ništa, podvirim pod krevet - ništa, zavirim u moju poznatu šalicu - ništa - dva'jest kuna je još tu, osluhnem - ništa. Jeb'mti koliko ništa, a samo jedan šušanj. Vratim se u svoju foteljicu i zamislim što bi to "ništa" moglo biti. Na kraju, posli sat vrimena "lupanja glave", prekrižim se i kažem" - "Perka, to mora da je nika vel'ka đavlija vilozovija kad to ništa ne možeš ni zamisliti, a ono ipak šuška".
Read more: Filozofija malih stvari
