Jednom je bio jedan pas koji je imao kost i onda je stao kraj vode i htio ukrast kost pesu kojeg je vidio u vodi jer mu se činila boljom od njegove i zinuo i ostao bez kosti i skoro se utopio i bilo je to sranje živo. Bio je to pohlepan pas.
A jednom je bio pas koji je imao kost jedno deset godina i bio je to go kurac od kosti i mogao je tako i štap nanašat okolo i, budući da se glodat ionak davno nije imalo kaj, otišo je stat kraj vode tam di je prije stajo pas iz prve priče i vidio da se vidi u vodi i da ima bezveze kost al nema drugu kost i onda je išo dalje i mislio si da je to znal i bez da gleda u vodu. Bio je to racionalan pas.
A onda je jednom bio pas koji nije imo kost i onda je stao kraj vode i vidio na dnu bare kost koja je ispala prvom pesu i svoj odraz nad njom i pomislio „jebate koju dobru kost imam“ i odletio drito u nebo na krilima sretnih misli ko petar pan. Bio je to pas poeta i, mislili mi o njemu štogod hoćemo, zasad prvi koji je priču napustio u plusu.
Usput je zbunil pesa broj dva koji je ostavil svoju ćelavu kost da dođe vidit zakaj se budala tak oduševila i vidil kost na dnu no, racionalan, iskusan i načitan kakav jest, bje svjestan opasnosti od utapanja. Razmotril je i datum nastanka basne o pohlepnom psu koji je popušil tu kost, pa utjecaj bočate vode i najzad zaključio kako će pričekati da bara presuši kao posljedica eksploatacije riječnog pijeska na slivu koji je baru punio vodom. Bio je to vrlo racionalan i trezven pas i prava je šteta što ga je sutradan prepeglao Fiolićev dostavni kamion.
U kojem je bila kost koja je dotrčala do bare. I onda su se dve kosti gledale. Malo su bile fascinirane žanrolomom a malo su si bile i dosadne al su čkomile jer su uslijed objektivnih okolnosti bile nesklone priznat da je kost smrtno dosadna stvar. Bio je tu i odraz one kosti s kopna koji je mislil da je ovo fakat teže sranje i da bi neko tu trebal bit pes jer inače ne bu bilo bogznakakve radnje. Kopnena kost je kontala da su izgledi da iz bare iskoči morski pes dost slabi. Podvodna kost je kontala da joj je pesa koji lete, utapaju se i izvode kojekakva sranja ionak puna zglobna čašica a ovo joj je bar smešno i došlo joj je da kaže nešto kao „ej, kost, bok!“, no budući da je igrom slučaja bila teleća koljenica šutjela je da joj ne uđe voda u koljeno i pokušavala plasirati neverbalne izraze naklonosti dok se kopnena kost upinjala da kaže av.
pike_TS
